Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek



Ri­je­ših da se do­tak­nem ove te­me, jer mi­slim da bi bi­lo kraj­nje neo­d­go­vor­no i ne­pri­mje­re­no da joj se kon­kret­no ne obra­tim. Iako bi se sva mo­ja do­sa­da­šnja za­pa­ža­nja kroz ovu pi­sa­ni­ju mo­gla sve­sti pod nje­no okri­lje, neo­p­hod­no je to i na­gla­si­ti.
Da­kle, ne­va­spi­ta­nje je na re­du, na če­lu ko­lo­ne, a bo­ga­mi i te ka­ko i na ci­je­ni ovog nam dru­štve­nog i po­ret­ka i ži­vo­ta.
Pro­sto ne znam oda­kle bih kre­nu­la ka­da bih na­vo­di­la pri­mje­re nje­ne ras­pro­stra­nje­no­sti i do­mi­na­ci­je. Sva­ko­dnev­ni su­sre­ti, po­čev od onih na uli­ci, i tog oba­ve­znog a ne­iz­go­vo­re­nog- ‘’do­bar dan’’, pa pre­ko ne­pri­dr­ža­va­nja vra­ta na ula­zu i iz­la­zu, kao ni ka­pu­ta, za­tim ne­us­ta­ja­nja sta­ri­jim oso­ba­ma u pre­vo­zu, ne­po­što­va­nja pje­šač­kih pre­la­za, dr­ža­nja ru­ku u dže­po­vi­ma i na plus 30 ste­pe­ni, ba­ca­nja sme­ća umje­sto po­gle­da sa te­ra­se, pa sve do ovih ‘’ve­li­kih vas­pi­ta­ča’’ ko­ji bi do­ži­vot­no da nas ‘’vas­pi­ta­va­ju’’ svo­jim dre­su­ra­ma. Ne bih ni­ka­ko da iz­o­sta­vim neo­pi­si­vu po­tre­bu po­je­di­nih me­di­ja (ma­da će usko­ro bi­ti u ve­ći­ni) ko­ji nas sva­ko­dnev­no, ali i po svu bož­ju noć za­si­pa­ju go­mi­lom ne­va­spi­ta­nih i pro­stač­kih sa­dr­ža­ja, svo­jih bez­i­dej­nih pro­gra­ma.
Ka­ko smo i za­što do­šli do to­tal­nog su­no­vra­ta u vas­pi­ta­nju? Raz­mi­šlja­ju­ći o ovom opa­snom i du­bo­kom pro­ble­mu, sje­tih se li­ko­va Tol­sto­je­ve Ro­sto­ve, Pu­ški­no­ve Ta­tja­ne i mno­gih čed­nih li­ko­va dje­vo­ja­ka i mla­di­ća iz knji­žev­no­sti. Po­ku­ša­vam da utvr­dim ‘’uzro­ke ne­sre­će’’.
Po­ro­dič­no vas­pi­ta­nje. Da, i uvi­jek će bi­ti na pr­vom mje­stu. Zna­te ono ‘’sve po­la­zi iz ku­će’’. Eto fra­ze (ni­sam im baš na­klo­nje­na), ali ova po­ga­đa u cen­tar. Jer, ako te ma­ma i ta­ta ni­su na­u­či­li da ka­žeš- ‘’do­bar dan’’, on­da ti ne­ćeš na­u­či­ti ni svo­je di­je­te. Pro­sto k’o pa­sulj. Ako te ni­su na­u­či­li da sta­ri­jim ka­žeš -’’vi’’, ne­će ti ni na kraj pa­me­ti bi­ti da ‘’ta­mo ne­kom ma­to­rom’’ per­si­raš. A i ka­ko bi znao šta ta ri­ječ uop­šte i zna­či?! A ako tvo­je ro­di­te­lje ni­su na­u­či­li sve to nji­ho­vi ro­di­te­lji, on­da kuć­no vas­pi­ta­nje osta­je na do­ži­vot­noj nu­li i od nje­ga ne­ma­mo ni­šta. Ali za­to od ne­va­spi­ta­nja ima­mo, bo­ga­mi, sva­šta. I kao ta­kvi, odo­smo u dru­štvo. A ta­mo? Kraj­nje po­re­me­će­ne, čak iz­vr­nu­te vri­jed­no­sti kao po­sle­di­ca na­met­nu­tog u raz­vi­je­nom Za­pa­du dav­no pre­va­zi­đe­nog, su­ro­vog, čak raz­boj­nič­kog neo­ka­pi­ta­li­zma. U Skan­di­na­vi­ji, gdje ka­pi­ta­li­zam ima so­ci­jal­nu no­tu, sva­ki dru­gi mla­di čo­vjek se ba­vi umjet­no­šću. Na­rav­no da ni­su svi oni ta­len­to­va­ni za umjet­nost, ali dru­štvo je stvo­ri­lo kli­mu da ih pod­sti­če da se ba­ve kul­tu­rom. Dr­ža­va se jed­no­stav­no ba­vi mla­di­ma. Kod nas, ako bi­smo spro­ve­li an­ke­tu, 80 od­sto njih re­klo bi da im je idol ne­ka pje­valj­ka ili kri­mi­na­lac iz ri­ja­li­ti šou pro­gra­ma. A ima­ju, na­ža­lost, ši­rok spek­tar ta­kvih pri­mi­ti­va­ca u po­nu­di. Po­zo­ri­šte ili ne­ki kon­cert kla­sič­ne mu­zi­ke jed­no­stav­no ni­su u kon­ku­ren­ci­ji. Da­kle, ne­va­spi­tan čo­vjek ne mo­že ni­gdje dru­go ne­go na stra­nu svo­jih.
Cr­kva bi, na­čel­no i tra­di­ci­o­nal­no, mo­gla ali i mo­ra­la da od­i­gra zna­čaj­nu ulo­gu u du­hov­nom obo­ga­ći­va­nju mla­dih. Ali, ona se na­ža­lost, uglav­nom, kre­će u okvi­ri­ma svo­jih dog­mi.
Ne­sta­lo je tra­di­ci­o­nal­nog vas­pi­ta­nja, i to vi­dim kao ključ­ni pro­blem ova­kvog sta­nja u dru­štvu. Na­i­me, po­sto­ja­la su ja­sna pra­vi­la ko­ja su dik­ti­ra­na s vr­ha po­ro­dič­ne i dru­štve­ne pi­ra­mi­de. Po­ro­di­ca je vas­pi­ta­va­la dje­cu na vri­jed­no­sti­ma ko­je je po­sta­vlja­lo od­re­đe­no dru­štvo. Zna­lo se da je otac bio „na vr­hu’’. Ba­ti­na je bi­la na­mi­je­nje­na svi­ma ko­ji su kr­ši­li pra­vi­la i ko­ji su je za­slu­ži­va­li. Dru­gi vas­pit­ni mo­del bi­la je li­je­pa ri­ječ. Da­kle, di­je­te je mo­ra­lo da po­štu­je pro­pi­sa­no. Ni­je mu bi­lo la­ko, ali smo kao re­zul­tat ima­li oso­bu ko­ja je po­što­va­la ro­di­te­lja, uči­te­lja, ko­ja je uči­la, ra­di­la i ži­vje­la u re­la­tiv­nom skla­du sa po­ro­di­com, dru­štvom i pri­ro­dom.
A da­nas? Da­nas ima­mo ne­ke no­vo­pe­če­ne de­mo­krat­ske vas­pi­ta­če, ko­ji su umi­sli­li da je do­volj­no uki­nu­ti vas­pit­nu ba­ti­nu i do­ni­je­ti na­ka­kve prin­ci­pe o pra­vi­ma dje­te­ta, čo­vje­ka i že­ne, i da će se tek ta­ko do­go­di­ti pro­cvat čo­vje­ko­ve svi­je­sti. E pa, kao što re­če Šo­jić u na­šoj kult­noj se­ri­ji - „Ne­će da mo­že’’. Jer, umje­sto du­hov­nog ra­sta, umje­sto ko­mu­ni­ka­ci­je, me­đu lju­di­ma je sve vi­še ne­to­le­ran­ci­je i na­si­lja. Mno­go je bo­le­sti za­vi­sno­sti, a eko­nom­ska i mo­ral­na kri­za ku­ca­ju na sva mo­gu­ća vra­ta. Is­po­sta­vi­lo se da je sa­vre­me­na po­ro­di­ca auto­ri­tar­ni­ja od tra­di­ci­o­nal­ne. Ta­ko­zva­ni ‘’pli­ša­ni’’ vas­pit­ni mo­del je pre­pre­ka na pu­tu du­hov­nog ra­sta i glav­ni uzrok pro­ble­ma, ne­pre­sta­ne na­pe­to­sti i po­tre­be za agre­si­jom, dro­gom, kri­mi­na­lom itd.
Sve u sve­mu, du­go­go­di­šnja su­mor­na sli­ka na­šeg dru­štva, uokvi­re­na ra­mom ne­va­spi­ta­nja. Za­ku­ca­na ek­se­rom pri­mi­ti­vi­zma i pro­sta­klu­ka. Drč­no i ego­i­stič­no sto­ji na zi­du sra­ma!
Za­to, ne idi­te na ta­kve ‘’iz­lo­žbe’’. Ne bu­di­te ni sto­ti dio tog skle­pa­nog ‘’dje­la’’. Ni­je vas­pit­no, ni mo­ral­no da­va­ti po­dr­šku ta­kvi­ma. Ka­ži­te im uljud­no- zbo­gom, pri­je ne­go i po­mi­sli­te da ka­že­te-do­bar dan. Na­rav­no da sam ih ja sa za­do­volj­stvom is­pra­ti­la. I ja i moj bič. Jer, ne­va­spi­ta­nje je kič.
(Autor je pje­snik)